Koje je moje JA?
Zašto volimo da pravimo probleme gde ih nema? Mislim da nam je previše dosadno da uživamo u jednostavnosti i sreći života pa smo stalno u potrazi za nekim komplikacijama koje bi ga učinile zanimljivijim. Često, gotovo mazohistički, mučim sebe praveći probleme gde ih nema, kao da mi je dosadno da živim u sreći i stanju u kojem me ništa ne dotiče, ništa ne nervira... A to je moguće. Da, verovali ili ne, mi imamo kontrolu nad svojim životima, mi imamo moć da odlučimo da budemo srećni, negde, u nekom blaženom stanju, da nas ništa ne dotiče, osećajući se gotovo božanski, ali opet nekako uvek završimo u gomili prašine koju sami dižemo i okružujemo se raspravama, komplikacijama, prigovaranjima... Uspela sam u jednom periodu da dostignem određen stepen te neke "nirvane", u kojoj mi je sve bilo potaman, u kojoj me ništa loše nije doticalo i uzbuđivalo. Dostigla sam to čitajući jednu knjigu, i verovatno bih opet mogla da dostignem to stanje ako opet pročitam tu knjigu, ali odugovlačim... Nikako da je uzmem, da olakšam i pomognem sebi, kao da uživam u turbulencijama koje mi život nanosi. Umesto da pustim da te turbulencije prohuje pored mene, nepromišljeno uskačem u sred svakog vrtloga...
Još uvek tražim ko sam, kako da se ponašam, kako da se postavim prema životu, prema bilo kome i bilo čemu. Da li da budem vesela i razigrana, ili uzdržana i misteriozna, ili možda povučena, mirna i tiha...? Toliko mogućnosti, a ja ne mogu da se odlučim koju da izaberem. Neko bi rekao da budem JA, ali problem je što ne znam kakvo je to moje JA, i dalje ga tražim, i dalje ga formiram. Dakle kojim osobinama se prikloniti? Kakav stav zauzeti? Nekad pokušavam da budem opuštena, da mi je sve kul, da mi ništa ne smeta, da mi je sve kao potaman, i tome najviše težim, a opet, često se osetim pobunjenički. Pomislim kako ne želim da drugi rade šta hoće oko mene, a da se ja ništa ne pitam, da niko ne brine o mojim osećanjima, da hoću da prigovaram, da znaju šta mislim, da imam stav, da se uzmu u obzir i moje želje i moja osećanja... Te moje dve strane su konstantno u svađi. Često ova prigovaračka nadvlada i onda se osećam kao onaj najgori ženski stereotip koji prigovara za svaku sitnicu. Nekad kad se te moje dve strane sukobe, ne znam šta ću sa sobom, plakala bih, odgurnula bih sve od sebe, a opet znam da ne smem nikome to da pokažem, jer niko neće razumeti i samo ću izgubiti ljude do kojih mi je stalo. Kažem da je sve okej, kako prijatelji ne bi brinuli, a da se neprijatelji ne bi radovali, zavučem se neprimetno u sebe, pobegnem u moj mali svet (i oko njega stavim kineski zid 
) i čekam da oluja prođe. Čekam da to čudovište koje se probudilo nestane, ode i ostavi me na miru. Posle je sve opet kul, do prve prilike...
Moram malo da posvetim vremena i svom duhovnom životu. Čini mi se da sam negde usput, u brzini današnjeg života, u brdu obaveza, briga, stresa i problema, izgubila deo svoje duhovnosti. Moram ponovo da je pronađem kako bih našla svoj mir, i kako bih, možda, konačno pronašla i sebe. Pod pojmom duhovnost ne govorim isključivo o religijskim stvarima, već o dodiru čoveka sa samim sobom, sa svojim ja, razmišljanje o svojoj svrsi, i o načinu kako da živimo život punim plućima a usput ostavimo svoj pečat, trag da smo bili ovde, i pomognemo drugima.
Tijana P.