Different.Yet.Ordinary.

Onda kad smo uljuljkani u lažnu sigurnost i mislimo da je sve u redu, onda smo najslabiji. Baš u takvim situacijama, naćiće se neko ko će udariti tamo gde nas najviše boli i narušiti nam bezbrižnost, sigurnost i sve ono lepo što smo sagradili bez ičije pomoći. Ako nam niko nije pomogao da se podignemo sa dna i iznova sastavimo svoje snove, zašto onda padamo kao kule od karata kad neko "dune" u nas? Ako nam nisu pomogli da se podignemo sa dna, već smo sami to uspeli, zašto im dajemo moć da nas na to isto dno i vrate? Kako postići to da ostanemo na vrhu ma koliko udaraca primili? Čuli smo već priče o tome kako nije bitno koliko jako i koliko često nas obore, već je bitno koliko puta skupimo snage i podignemo se. Slažem se sa tim, ali najbolje bi bilo kad bismo mogli da budemo dovoljno jaki da opstanemo i kad udaraju najjače. To možda zvuči kao neka nadljudska osobina, priznajem, jer koliko moraš da propatiš i budeš operisan od emocija da bi na kraju otupeo i na najjače udarce? Da li postoji neki drugi način da se dođe do neophodne snage sem patnje? 

Preveliku moć dajemo drugim ljudima, previše zavisimo od njih i previše uslovljavamo svoju sreću njihovim postupcima. Često očekujemo da se neko promeni, a ne vidimo da promena treba da krene od nas samih. To mi je jasno, a šta ako se desi da se mi zaista promenimo, ako učinimo sve što je u našoj moći, ako postanemo potpuno razumni i ponašamo se potpuno racionalno, a onda dođe neko drugi koji se tako ne ponaša, čije ponašanje liči na vaše iz perioda pre promene, pre dostizanja te neke razumnosti? Sad ste vi na drugoj strani, razumete nekog, ali ne znate kako da mu pomognete da shvati ono što vi već znate? Kako ako se neko slepo vodi svojim ubeđenjima ne prihvatajući ni jednu jedinu reč razuma? Vrlo dobro znate kako se taj neko oseća, i razumete da je njegova istina jedino što vidi, ali kako pokazati nekome pravi put, ako on punom brzinom vozi pogrešnim, ne želeći instrukcije za pravac ni od koga, pa čak ni od sopstvenog razuma? Srljajući pogrešnim putem neki ljudi posle određenog vremena i shvate gde greše. Kad stanu malo i razmisle gde se sad nalaze, a gde su želeli da budu, vide da njihov put nije bio taj koji je mogao da ih dovede do željenog stanja. Onda se treba vratiti unazad, treba priznati greške, preispitati sebe, i na kraju, naći ponovo sebe i pravi put... 

Shvatila sam da je put kojim sam išla bio pogrešan, vratila sam se unazad, preispitala sve što je bilo potrebno i zakoračila nekim novim, razumnijim putem. Okrećem se unazad, čisto da proverim da li sam zaista na pravom putu, i opet ne vidim nikog iza sebe. Nikoga nije bilo iza mene ni na pogrešnom, a ni sad na pravom putu. Gde su svi? Eno ih hodaju po svojim pravim putevima ili na pogrešnim za koje misle da su pravi. Postoji puteva onoliko koliko ima ljudi, gradimo ih sopstvenim ubeđenjima, težnjama, verovanjima... Svi ih sami stvaramo, ali ih često neko narušava ili briše iako nam nije pomogao u njihovom stvaranju, tako da zalutamo tražeći novi put. Zašto odmažemo jedni drugima? Da li to radimo nesvesno? Napadamo one koji su uspeli da se podignu, kao da naša sreća zavisi od toga koliko će nesrećan neko biti? Zar nije cilj da svi budemo srećni? Zašto onda komplikujemo sve? Izgleda kao da ne umemo da prihvatimo sreću čak ni kada nam sama dođe, pa iskorišćavamo svaku priliku da je uništimo kako bismo, mazohistički, i dalje "uživali" u svojoj nesreći. Toliko smo navikli da budemo nesrećni ili otupeli, da nam prosto bude čudno kad sreća prođe našim putem. Onda, umesto da je zadržimo i ponudimo joj da hoda sa nama po našem putu, mi je teramo od sebe, jer, pobogu, nismo navikli da budemo srećni.

Tijana P.